Mnogo je godina prošlo od kada sam ga gledao na terenu i pored njega, tako da su uspomene nažalost izbledele. Međutim ostalo je sećanje na svu radost i lepotu igre koju nam je pružao više od dve decenije. Mnogo toga je na tanjiru i lako je propustiti važne stvari… zato oslonjajući se na meni sada dostupne izvore i bez ambicija da ovaj blog bude biografija, ovo je tek moj mali doprinos da oživim uspomenu na ovog meni jako dragog čoveka i dodam ga mojoj listi ‘legendi’… Pre neki dan bi mu bio rođendan, ali eto nisam stigao da se poklopim sa tim datimom…

Imao sam tu privilegiju da dobrim delom pratim njegovu karijeru. Izuzetno sam ga cenio i kao igrača i kao trenera. U svojim tinejdžerskim danima valjda nisam bio dovoljno zreo da se upuštam u ličnosti igrača. Percepcija o njima je tada kod mene stvarana na bazi onoga što sam gledao na terenu. Tek u Krešinim trenerskim danima sam počeo da vidim i tu drugu, ljudsku stranu, a tokom vremena sam imao zadovoljstvo da još saznam mnogo toga i o njegovoj toploj ljudskoj strani. Već neko vreme pokušavam da skupim informacije po internetu i prosto je neverovatno da o Ćosiću ima daleko više izvora na engleskom nego na nekom od naših jezika. Tako ispada da je par godina njegove karijere u američkoj koledž košarci bolje pokriveno nego decenije u svetskoj/evropskoj/jugo košarci. Naravno, možda nisam naleteo na prave izvore, što je vrlo moguće, te ukoliko neko ima linkove koji bi pokrili ono što ovde izostavljeno slobodno neka ih postave u komentare. Nisam imao priliku da pročitam knjigu “KREŠO - The Legend of Krešimir Ćosić” izdatu 2005, ali ću je nabaviti prvom prilikom (prevela Ana Ćosić).

Dakle, još jedna legenda, još jedan ljudski i košarkaški gorostas, Krešimir Ćosić (Krešo, Ćosa, Žila, kako su ga mnogi zvali od milja). Njegova pojava nije odavala svu njegovu veličinu. Visok 211 cm, ali ne nalik današnjim centrima. Bio je veoma vitak, brz, agilan, nepobediv pod košem, iznenađujuće uspešan na spoljnim pozicijama, izuzetno inteligentan, harizmatičan i zabavan, kreativan… Voleo je igru, publiku, ljude, život.

Rođen je u Zagrebu, a odrastao u Zadru gde je i počeo da se bavi košarkom sa svojih 16 godina (1965).

Iako nikad nije igrao u NBA, verovatno je najzaslužniji za promenu stava tamošnjih trenera i menadžera prema evropskim igračima koje su doživljavali kao fizički nespremne, bez potrebne brzine, tehnike i nemaštovite. ‘Kratki’ nastup u NCAA je zato ostavio neizbrisiv trag. Prvi komentari američke publike su bili da se pojavio evropljanin koji igra kao amerikanac. Potpuni promašaj baziran na njihovoj zatvorenosti i samodovoljnosti kada je reč o košarci tog vremena. Krešo nikada nije igrao kao amerikanac. Bio je jedinstven, prepoznatljiv, a definitivno izvan i iznad šema u kojima su navikli da gledaju američke visoke centre. Takve okvire jednostavno nije hteo/mogao da ih prihvati. Znao je da to može i treba da bude drugačije i bolje i to nam je svima pokazao. Kompletan igrač ili “one-man variety show” kako su o njemu pisali u Americi.

Danas je NBA puna internacionalnih igrača, i to ne samo iz Evrope. Ko zna da li bi to bilo tako da tih ranih ´70-ih tamo nije bilo Krešimira Ćosića? Svoj pionirski posao nije završio u Americi već je nastavio da postavlja nove standarde u svemu čega se dohvatio. Lično, svega par centarskih imena imam na pameti, a da su imali potpuno drugačiju viziju od one koje su drugi želeli da im dodele i uspeli da se kao takvi nametnu. Da ne pominjem njegovu viziju kao selektora reprezentacije koja je široko otvorila vrata neverovatnoj generaciji koja je obeležila naredne dve košarke decenije.

Komentatori njegove igre su u šali umeli da kažu da je neko zaboravio da mu kaže da je on visok i da treba da igra centra... A šta je to on radio? Pa osim toga što jesuperiorno kontrolisao reket, on je i driblao (i iza leđa:), povlačio kontre... ma povlačio je celi tim kad je trebalo. Imao je odličan pregled igre i kako kaže njegov bivši saigrač Steve Kelly da ako ne gledaš bićeš u opasnosti da te njegov pass pogodi u glavu ma gde bio na terenu. Predsednik BYU, Monson, seća se kad je pitao Krešu kako ide njegova saradnje sa trenerom da je on rekao “da je sve sjajno osim jedne stvari, a to je da on traži da ne driblam?!?!... A bolje driblam od bekova... zato driblam, dodajem i poentiram”. “Bio je poput deteta” seća se Pete Witbeck, bivši pomoćnik trenera u BYU “bekovi bi se ljutili na njega i on bi obećao da neće to više raditi… međutim 10 minuta kasnije ponovo bi uradio istu stvar”.

Witbecka su često pitali gde li ga je samo pronašao, na šta je on u šali odgovarao da se “nekako samo pojavio u kampu”. Zapravo ga je primetio 2 godine ranije, 1968 na Olimpijskim igrama u Meksiku u reprezentaciji Jugoslavije i od tada je pratio njegovu karijeru. Prva misao mu je tada bila da bi sa njim imao bar tri titule šampiona u konfereniji (i bilo bi tako da je ostao dovoljno dugo). Regrutovanje za BYU je počelo praktično odmah nakon olimpijade. Pisao je Ćosiću jednom nedeljno, a telefonirao jednom mesečno. Nakon dve godine, Krešo se “nekako samo pojavio u kampu”. Prema njegovoj verziji, Ćosić je iskoristio kartu koju mu je on poslao i zapravo “prebegao” tokom turneje po Italiji. Krešo je sleteo ponoćnim letom u Salt Lake gde ga je čekao trener Witbeck sa prevodiocem. Tokom vožnje, odmah je počeo da ga upoznaje sa načinom kako funkcioniše BYU, procedure i pravila (obzirom da ih sponzoriše mormonska crkva)... a kad je završio sa tim, Ćosa je tražio da zaustavi kola!?! Ovome se srušilo nebo na glavu. Pomislio je, gotovo, eto to je to... imali smo ga 20 minuta. Pričali su još nekih desetak minuta kada je Krešo pitao šta se u timu radi da sve to zapravo bude i zabavno... Ni Witbeck ni Krešo tada još nisu znali da će taj deo posla da pripadne upravo njemu. Witbeck smatra da bi apsolutno i danas mogao da ima svoje mesto u NBA što bi mu obezbedila njegova raznovrsnost, tehnika, neverovatan rad nogu, osećaj za igru, prostor, razigravanje saigrača... “Mogli bi da ga udvajaju, ali ne i da zaustave”.

Nakon dve titule za BYU, neverovatno dubok trag koji je ostavio u NCAA se vidi i danas. Otvorio je vrata konzervativne NBA i danas praktično da nema tima u NBA bez nekog internacionalnog igrača. I pre njega su strani igrači igrali na američkim univerzitetima, ali Krešimir Ćosić je bio prvi koji je bio toliko uspešan da ne samo da je parirao američkim igračima, već je i dominirao. To pokazuju i neverovatni statistički podaci po kojima je između ostalog dve godine bio najbolji strelac, tri godine najbolji skakač... I dan danas je visoko na mnogim listama rekorda gde ga je tek poneko prestigao i to uglavnom zbog dužeg nastupanja u ligi, ali neke rekorde univerziteta i dan danas drži, poput proseka na jednoj utakmici (12 od 12 => 100%) kao i rekord po broju “double-double” učinka (47). Asistencije i blokade se tada nisu brojale, ali obzirom na epitet centra sa najboljim smislom za asistencije, sigurno je da bi i tu ušao u istoriju. Ukupna lista bi zaista bila preduga. Sve to je bio razlog da ga BYU Cougarsi nikad ne zaborave i da 2003. godine penzionišu Ćosin dres, 30 godina nakon odlaska iz tima.

1973 završava svoju američku košarkašku avanturu i odlučuje da se vrati u Jugoslaviju, iako je na NBA draftu ‘72 i '73 bio biran od strane Blazersa i Lakersa. Ćosa nikada nije zažalio zbog ove odluke mada ga je golicala znatiželja kako bi to izgledalo igrati na najvišem nivou i sudariti se na terenu sa NBA profesionalcima.

U Evropu se vraća kao kompletan igrač, obogaćen velikim iskustvom koje je stekao u Americi koje prenosi dalje na svoje saigrače gde god da je nastupao, bilo kao igrač ili kao trener. Osim hrabrog lansiranja mlade generacije Divac, Kukoč, Petrović, Rađa, Đorđević i ostali iz te ekipe, bio je praktično mentor Dejana Bodiroge koga je prvo nagovorio da dođe u Zadar, iako zbog problema sa registracijom nije mogao da igra skoro godinu dana. To vreme svakako nije bilo izgubljeno jer su radili zajedno sto je ostavilo ozbiljan trag u daljem razvoju Bodiroge. Sa promenom političke situacije preuzeo je na sebe i brinuo da za Bodirogu nađe što bolju sredinu koristeći svoje veze u Grčkoj i Italiji… Svi znamo kako se to završilo:).

1995 je bila ratna godina na exYU prostorima. Kada je tokom masovno posećene košarkaške utakmice u Beogradu objavljeno da je Ćosa preminuo, sve je stalo, svi su ustali i odali mu počast minutom ćutanja. Ni politika ni rat nisu mogli da zasene njegovu veličinu i pijetet koji su prema njemu imali svi, ne samo košarkaški svet.

Kuća slavnih

Stanovnik je svih košarkaških kuća slavnih. 1996 je izabran u američku košarkašku Kuću slavnih kao tek treći evropljanin (nakon Borislava Stankovića i Sergej Belova), 2006 u NCAA kuću slavnih i 2007 u FIBA kuću slavnih.

Igrači i treneri o Ćosiću

Ivo Daneu, Krešin saigrač i kapiten reprezentacije:

Zašto kriti – Krešimir Ćosić bio mi je najdraži saigrač u reprezentaciji bivše Jugoslavije. Bio sam stariji od njega, kapiten reprezentacije, ali uvažavao sam zrela i pametna košarkaška razmišljanja mladoga Kreše Ćosića. Bio je vrhunski centar koji je mogao igrati na svim pozicijama, bio je vrlo draga, kulturna i pristojna osoba, koja je cijenila druge ljude bio je uvijek spreman pomoći u bilo kojem pogledu.

Dragan Kapičić: o Evropskom prvenstvu u Esenu, Nemačka, 1971. (Srebro za Jugoslaviju)

U polufinalu smo igrali protiv Poljske… Na ovom meču Krešimir Ćosić je izveo najlepši potez šampionata. Sećam se da su igrači iz svih reprezentacija učesnica sedeli u prvom redu oko terena i svi su ustali na noge i dugo aplaudirali. On je u akciji protivnika jednom rukom prilepio šut Poljaka u tablu, da bi istom rukom u doskoku spustio loptu u dribling, pa je sam izvukao kontru i snažno zakucao.

Dražen Dalipagić, intervju:

…Ćosi nikad ne bih mogao ništa odbiti. Previše sam ga voleo... Krešimir Ćosić je bio najbolji svih vremena, čisti genij. Neće se takav više nikada roditi. Nije bilo važno hoće li zabiti ili dodati. Sa loptom je sve znao i sve je video. Dražen (Petrović) i ja smo bili košgeteri, realizatori, a Ćoso je bio sve. Kukoč mu se najviše približio. On je mogao biti drugi Ćosić…
…Kad sam čuo da sam ušao u Kuću slavnih odmah sam pomislio na moga dragoga Krešu Ćosića. Najvećeg košarkaškog genijalca koga je Evropa ikad imala. On je bio jedan, jedini, neponovljiv. Njemu najviše možemo zahvaliti što je reprezentacija Jugoslavije pre četvrt veka bila najjača košarkaška velesila u svetu, što smo osvajali olimpijska, svetska i evropska zlata… Još jednom želim kazati rečenicu koju godinama ponavljam: hvala ti veliki, najveći Krešo! Moj dragi Krešimir bio je svetsko ime. Genije košarke. Moga dragoga Krešu silno sam uvažavao i voleo...

Zoran ‘Moka’ Slavnić, saigrač iz reprezentacije i kasnije Ćosin pomoćni trener u reprezentaciji:

Za sve evropske košarkaše svih vremena Krešimir Ćosić bio je profesor, doktor! Čudo od igrača, čudo od čoveka. Bio je neprikosnoveni komandant, naš “tata”. Bio je dvadeset godina ispred svoga vremena, košarkaški vizionar. Nikad egoist, ni na parketu ni izvan njega. Nije ga zanimalo hoće li zabiti dvadeset – trideset koševa. A mogao je, mogao! Ali, on je mislio samo na tim, na pobedu, koliko puta bi znao dati samo deset koševa, ali imati po petnaest skokova, deset asistencija, pet – šest blokada. Nitko nikad u Europi nije igrao košarku tako dobro kao Krešo Ćosić. Moj dragi Žila! I zato neka niko nikoga ne upoređuje sa Krešom jer će ispasti smešan…

Mirza Delibašić, saigrač iz reprezentacije:

Ćosa je i kao čovjek i kao igrač na ovim prostorima bio neuporediv! On je sve nas i naučio šta znači moderna košarka. Svuda je uživao veliki ugled… video sam da i Amerikanci o njemu govore s posebnim respektom. Ćosa je jedini od nas bio genije, tu nema dileme!

Zoran Radović: o Evropskom prvenstvu u Atini, Grčka, 1987. (Bronza za Jugoslaviju)

Trener naše reprezentacije bio je legendarni Krešimir Ćosić, a pomagao mu je Zoran Moka Slavnić. Imali smo ubitačno jak tim sa Draženom Petrovićem i iskusnim Ratkom Radovanovićem, a u ekipi su bili tada vrlo talentovani Vlade Divac, Žarko Paspalj, Saša Đorđević, Dino Rađa i Toni Kukoč…

… Jednostavno uleteli smo u situaciju gde smo bili prilično nedisciplinovan tim, samo zato što je Krešimir Ćosić bio najbolji čovek na svetu. Imali smo trenera koji nas nije kontrolisao i koji je imao neizmerno poverenje u sve nas.

… I mislim da je najveća vrednost prvenstva u Atini, bez obzira na treće mesto, to što je Ćosić imao hrabrosti da dramatično podmladi tim, da uvede i promoviše Divca, Paspalja, Rađu, Kukoča i Đorđevića. Ćosa je bio vizionar, bio je najbolji čovek na svetu i jednostavno je bila velika šteta što nije imao sreću. Našoj reprezentaciji je nedostajala jedna čvrsta ruka, sa kojom je taj tim bez problema mogao da bude prvak Evrope. Šteta je što se to nije desilo, međutim sa druge strane smo dobili igrače koji su mnogo godina kasnije nosili jugoslovensku košarku i osvajali brojne medalje.

… Ćosa je podmlađivanje reprezentacije uradio baš u trenutku kada je Cibona bila prvak Evrope, a u nacionalnom timu su igrala samo braća Petrović. Ćosić je imao dosta opstrukcija od strane Cibone još od 1985. godine, ali je sve uspeo da izgura svojom harizmom i svojom veličinom… mislim da je Ćosić bio prekretnica u jugoslovenskoj košarci, jer je postavio dobar temelj sa promocijom i guranjem mladih igrača. On se zalagao za igrače i vrlo dobro ih je razumeo, jer je kroz mnogo stvari prošao kao verovatno naš najbolji košarkaš u istoriji… Ne možemo da krivimo Ćosića koji nam je dao punu slobodu. Verovatno smo je možda i mi malo zloupotrebili…

Ćosić je imao pionirsku ulogu, on nije robovao velikim klubovima, nije robovao pritiscima, on je bio prava osoba da sprovede reorganizaciju i on je to učinio. Ivković, koji ga je nasledio bio je isti takav, samo što je bio čvršći i tvrđi.

… U reprezentaciji za dobru atmosferu zadužen je bio upravo Ćosa. On je bio čovek koji je sve vukao. Uspeo je da napravi dobru kombinaciju iskusnih košarkaša, a ubacio je i klince – Komazeca sa 17 godina, Nešu Ilića, Đorđevića, bio je tu i Mićko Milićević na pripremama. Ćosa je bio čovek koji je sve to vukao… rođeni lider i neviđen vizionar.

Vlade Divac, intervju:

Visoki košarkaši iz Srbije su nekada mnogo češće odlazili u NBA nego danas. Da li je to slučajnost ili je reč o sistemskom problemu?
U sportu ništa nije slučajno. Kada sam se ja košarkaški razvijao, postojali su treneri koji su se bavili isključivo centrima i koji su po klubovima širom zemlje tražili talentovane visoke igrače. Krešimir Ćosić je, dok sam bio klinac, dolazio i radio sa mnom barem jednom mesečno, što mi je mnogo značilo. Takav sistem danas ne postoji. Ja sam spreman da se odazovem svakom pozivu da svojim iskustvom pomognem mladim centrima u Srbiji. Za sada, takvih poziva nema…

Sergej Belov, slavni reprezentativac nekadašnjeg SSSR-a, intervju:

Koji igrači su Vam bili najteži protivnici?
"Teško pitanje... Bilo je mnogo dobrih igrača u tom periodu ali ne mogu da zaboravim Clifford Luyk-a, Wayne Brabender-a, Manuel Raga, Krešimira Ćosića, Dražena Dalipagića"

Ranko Žeravica, nekadašnji selektor reprezentacije Jugoslavije, tokom ceremonije penzionisanja dresa sa brojem 11 u Meriot Centru gde je Krešo 1973. odigrao svoju poslednju utakmicu za BYU, rekao je tom prilikom:

Krešimir Ćosić je bio izvanredna ličnost, rođeni lider. Davao je celog sebe u svemu što je radio i sve to je činio s ljubavlju. Imao je brilijantanu košarkašku inteligenciju. Delovao je kao trener na terenu. Srećan sam što je njegov dres penzionisan jer to je možda najveća čast koju jedan sportista može dobiti u karijeri.

Stan Watts, Ćosin prvi US trener i njegov sustanar u kući slavnih, je rekao:

Posećivali su nas neki strani timovi i znali smo da je košarka izvan Amerike dobra. Tada smo imali dvoranu koja je mogla primiti oko 10000 gledalaca, a naša popularnost je toliko porasla da je dvorana postala premala pa smo odlučili da sagradimo Mariot Centar. Biznismen Willard Marriott nas je velikodušno finansirao. U Provu su imali običaj da kažu da je Marriott platio dvoranu, ja sagradio, a Ćosić je napunio.

Podaci

Ime: Krešimir Ćosić
Rođen 26. novembra 1948 u Zagrebu
Preminuo 25. maja 1995 u Baltimoru

Klubovi

Zadar: 1965-1969, YUG
Brigham Young University (NCAA): 1970-1973, USA (prosek od 19,1 poen po utakmici 11,6 skokova)
Zadar: 1973-1976, YUG
Brest Ljubljana: 1976-1978, YUG
Synudine / Virtus Bologna: 1978-1980, ITA
Cibona Zagreb: 1980-1983, YUG

Osvojio je šest titula prvaka Jugoslavije, dve titule prvaka Italije, četiri puta pobednik YU Kupa, a sa Cibonom je 1982 osvojio i evropski Kup pobednika kupova.

Reprezentacija

303 nastupa, 14+3 medalje

Olimpijske igre

1968 – SREBRO, Meksiko siti, MEX
1976 – SREBRO, Montreal, CAN
1980 – ZLATO, Moskva, SSSR
1988 – SREBRO, Seul, Južna Koreja (kao selektor reprezentacije)

Svetska prvenstva

1967 – SREBRO, Montevideo
1970 – ZLATO, Ljubljana
1974 – SREBRO, Portoriko
1978 – ZLATO, Manila
1986 – BRONZA, Špania (kao selektor reprezentacije)

Evropska prvenstva

1969 – SREBRO, Italija
1971 – SREBRO, Nemačka
1973 – ZLATO, Španija
1975 – ZLATO, Jugoslavija
1977 – ZLATO, Belgija
1979 – BRONZA, Italija
1981 – SREBRO, Čehoslovačka
1987 – BRONZA, Grčka (kao selektor reprezentacije)

Plus Juniorsko EP 1966 – Srebro, 1967 dva zlata sa Mediteranskih igara i Baklanskog prvenstva.

Individualna dostignuća

1991 FIBA ga je stavila na listu 50 najvećih igrača (FIBA's 50 Greatest Players)
Trostruki nosilac medalja sa Olimpijskih igara, plus četvrta kao trener
Četvorostruki nosilac medalja sa svetskih prvenstava u košarci kao igrač, a ima i petu medalju kao trener
Sedam medalja sa evropskih prvenstava kao igrač i još jedna kao trener
Dva puta MVP na evropskim prvenstvima (1971, 1975)
Šestostruki učesnik FIBA All Star Games (nastupao za reprezentaciju Evrope)
Orden zasluga FIBA / FIBA Order of Merit (1994)
Uselio se u Najsmitovu košarkašku kuću slavnih u Springfildu, USA (1996)
Uselio se u NABC kuću slavnih u Kanzas sitiju, USA (2006) (za igrače iz NCAA)
Uselio se u FIBA kuću slavnih u Alkobendasu, ESP (2007)
Prvi internacionalni igrač koji je dobio “All-America honors” u NCAA (dva puta - 1972, 1973)
Izabran u Tim decenije Zapadne konferencije NCAA lige (WAC All-Decade Team) (1974)
Prvi ne-amerikanac izabran na draftu za NBA
BYU Cougars su u njegovu čast penzionisali dres sa brojem 11 (2006)
KK Zadar je takođe poslao u istoriju dres sa brojem 11 (2009)
Trg u Zagrebu nosi njegovo ime
Sportska dvorana u Zadru nosi njegovo ime, kao i jedna ulica
Nacionalni kup Hrvatske se igra pod njegovim imenom
Red kneza Branimira s ogrlicom (2004)
Freedom Award (1993)
Itd…


Šta više reći... impresivna čovek, zvezda koja će večno sijati na košarkaškom nebu.

Video linkovi

http://www.youtube.com/watch?v=FvG71qE4XpE

http://www.youtube.com/watch?v=J2IOMkP4Quk

http://www.youtube.com/watch?v=yi-i_iH5cNQ